Teško mi je bilo i da napišem naslov, zato ga neću dalje upotrebaljavati u tekstu. Noć je, pred čudan, lični jubilej,  sačinjen od dva ista broja koja zajedno daju treći broj, broj mojih godina. Jedan dan me deli od trostruke medalje, a  na kompjuteru mi, pomalo nesvakidašnje, pršti neki elektromagnetni zvuk i to u trenutku dok pokušavam da rešim kako da detektujem status ulogovanog twitter korisnika, na svom experiment -sajtu.

Igrajući se malo sa SimplePie-om i svojim zaboravljenim domenom uspeo sam prilično lako da napravim nekakav agreagator feedova sasatavljen od hash tagova i keyworda. Sad bih voleo da nekako mogu da pročitam twitter cookie na svom domenu, pa da ulogujem posetioca automatski, kako bi mogao da twittuje direktno sa websajta. Ali ta ideja nije baš tako lako ostvariva iako ipak pokušavam da nađem neko prihvatljivo rešenje  kako bi to moglo da se uradi. I tako dok sam sa sobom breinstormujem tražeći rešenje, pararelno surfujem u potrazi za novim informacijama. Čitam zvanični doc i mogućnosti twitter api -ja. Zastajem na trenutak i razmišljam kako vreme uprkos svemu primetno prolazi, tu i tamo nas trgne iz naše zanesenosti.

Dvadesetak i više godina unazad je bilo teško i zamisliti ovaj dan u budućnosti, a danas ga je tako lako živeti, gotovo neprimetno.

Nastavljam dalje sa kodom i ostajem budan duboko u noć. Muzika se smiruje i odustajem od twitter cookieja i razmišljam o sopstvenom log-inu, koji bi čuvao, na neki siguran način,  informacije o svakom posetiocu. Najbolje se ipak uči i istražuje radeći na sopstvenim  idejama i projektima. Nije čudo što je google ovo uveo kao obavezan deo radnog vremena za zaposlene, sopstveni suludi i na izgled nejasni projekti i ideje, sa skrivenim potencijalom novog i neotkrivenoga.  Klijenti suprotno tome obično  imaju već unapred određene zahteve i naravno nikad vas ne bi pozvali da vam kažu da zapravo nemaju pojma kuda bi krenuli ali da kreću i da im za to vi trebate. Takav zahtev legalno, jedino sam sebi čovek može da postavi i da uživa u njegovom ostvarivanju, puštajući stvari da se same razvijaju nepredviđenim tokom. Danas zapravo treba pokušati sve one zaboravljene ideje od kojih smo možda i odustali nekad u prošlosti, jer sve što je važilo više ne važi. Pravila se menjaju, naročito pravila biznisa. Pa kad razmislimo o idejama na racionalan način, shvatimo da većina uspešnih projekata zapravo ne funkcioniše više tako.

Čini mi se da je „naše vreme“, ovo današnje, zapravo pored sve slobode ipak puno nekakave cenzure i to ne spoljašnje nego zapravo one unutrašnje. Sami sebe sprečavamo da verujemo u ostvarenje svojih snova zaboravljajuči da je to naš pogon i pokretač, bez koga i ne bi smo bili ovde gde smo. Dobro, to gde smo nekad može izgledati i pomalo nesavršeno i nedovoljno, ali napredak ipak nesumnjivo vodi civilizaciju ka njenom podsvesnoj unutrašnjoj težnji. Zato trebamo težiti samo dobrim stvarima i truditi se u njihovom ostvarenju. Lakše reći nego uraditi, ali ponekad se izbegavanjem priče događaji usporavaju, baš onda kada im je potrebno ubrzavanje. A hteli mi to ili ne oko nas se svet ubrzava zajedno sa promenama koje su takođe brze i transparentne.

Razmišljam o tome kako je poslovanje danas ipak još uvek delom u prošlim vremenima i kako se stvari menjaju brzinom kojom se i mi sami menjamo, a čovek se nije toliko promenio i čak je u suštini ostao isti. Menja se samo naše okruženje i to bi trebalo da nam bude znak da se i mi moramo menjati u skladu sa tim. Menjati naše navike, naše stavove pa čak i naša saznanja koja više nisu aktuelna i koja su deo nekih prošlih okruženja ili vremena, a koja su nam ostala kao nepotrebna navika. Današnje vreme, koje se još naziva i vremenom znanja u prvi plan dovodi ljudske ideje, zasnovane na odredjenom iskustvu i razmišljanju. Ovo je doba tranzicije, globalne i sveobuhvatne.

Moram pronaći vremena da pročitam PDF, jedan od mnogih, koji mi čuče u „to read“ folderu, čekajući to nikad slobodno vreme, vreme, kojeg jednostavno nema dovoljno, pored svih dostupnih informacija i resursa kojima smo izloženi. Informacije  nas dave u svojoj dostupnosti i guše nas u sveobuhvatnosti i brojnosti, brojevi postaju nepojmljivi za naše ograničene sposobnosti koje se doduše vremenom šire, ali ne dovoljno. Dakle naslov koji sam pomenuo je „Društvo spektakla“ – genijalni Gi Debor je svoje delo napisao još tako davne 1967 godine. Nisam pročitao knjigu, još uvek, ali naslov mi se dosta vrti po glavi ovih dana.

Pored same ideje, još više postaje važno kako se ona prezentuje javnosti.

Da li smo  došli to tog nivoa društva u kome čovek mora da bude u spektaklu, da bude deo toga? Da li je to pouzdani recept ili obavezan način za osvajanje tržišta ili pozicije? Društvo spektakla je društvo koje prodaje sve više svoj nastup i oslanja se na javno mnenje, kao bitan faktor uspeha na tržištu. Tihi prodavci polako nestaju i odlaze u svoju ličnu i privatnu penziju, prepuštajući najglasnijima liderske pozicije na tržištu. Roba čini se nije više glavni nosilac ekonomije, već to sada postaje znanje ili ideja,  tj usluga kao najefikasniji način za dobijanje tog čuvenog viška vrednosti. Ali i dalje se ljudima prodaje na isti način samo upakovan u nove forme i nove oblike komunikacije. Princip ostaje isti, samo se menjaju metode za njegovo ostvarenje. Pa čak bih rekao da se menjaju i ciljevi iako suština neobjašnjivo  ostaje ista.

Da bih sprečio sebe da lupam dalje o nabacanim  idejama koje mi samo prolaze kroz glavu, pokušaću da privedem post kraju i da  dozvolim sebi da  budem dovoljno nedovršen ili (beta) eksperimentalan, pa da ostavim pitanja postavljena i otvorena, kao i sve diskusije koje iz njih mogu da nastanu. Post radi posta napisan.